Arnautske Kobile
Bilo je to veoma davno. Jedan stari Vasojević živio na jednoj krčevini u staroj bukovoj šumi. Osim bake i sinova po svijetu, imao je i tri kobile, jednog pijetla - kome je neki svat pištoljem osjekao kljun i malo šljiva za rakiju. Živio je mirno, uživao u pejzažu i čekao zaostale penzije. Gnušao se nekih stvari što se čuju preko medija, novina i dr. sredstava javnog informisanja, a baki je zabranio da gleda serije i u kobilama je nalazio utjehu u svojoj tuzi.
Jednog jutra u proljeće ustade stari Vasojević, a-zora, rano prije sunca, probudi svoje tri kobile i reče im da idu na planinu blizu komšijske granice, jer je trava tek nagronjala i ima obilje ukusnih korjena za jelo. Kobile se pogledaše, kao da okom pade dogovor i starini se obrati jedna od njih:
Prva kobila: A.... Viđi ovo... stari, mi te niđe nijesmo ostavljale, pa nemoj ni ti nas, vala! To đe ima vjernosti, to smo mi ispoštovali. Ne velim ja ... viđi; veliki si, punoljetan, glasao ... nema šta, do obraza ti je!
Stari Vasojević se zamisli pa reče:
Stari Vasojević: Ekkk... meneee ... u pravu ste! Pa da... tačno vam je to, a i žao je starcu sijedijeh vlasi, sa vašom pričom da se ne saglasi! I dosad su moje mloge misli pale ... na nekakve prazne ideale. No sad hoću imam volju čvrstu, vijat s vama, ka planini k časnoj troprstu!
Bijaše dobra komatina puta do tog mjesta u planini, đe je dobro ljudima, stoci i živini.
(U priči je sve to brzo, al u zbilji nije - ih moj i tvoj drug bi do gore genitalije ostavio po jelovu granju). No, starac i kobile poznavahu šumske prolaze, zato dođoše sigurno i radosno do tzv. turističke destinacije na ovoj planini. Nego se gore, bješe vrijeme načomrdilo i bijaše tako tamno i nemilo, jer sunce još nije granulo, niti su se čule ptice ili zvjerke. Zato postade starcu i kobilama nekako strašno u ovoj tišini, jer se pričalo da se u planinu zorom prije sunca rado povlačio zlobni komšija iz komšiluka - vladar svih neprijatnih dešavanja tokom istorije čak od BIG-BENGA.
(Vidi pisac ove priče da se starom i kobilama smrzlo nedžase u guzi.)
Kobile se šatra dale u pas, a jednim okom gledaju u crnilo oblaka. Stari se zanio, bere nekakvo korjenje za želudac, jer ako to korjenje krca, ne mora ići kod ljekara da mu uvlači ono crijevo u drob.
U tom času ka da munja sinu....prolomi se „plotun” kroz planinu. Precrnje nebo, poče vihor silni... duva, duva, trubi... bubulji s neba padaju. A starac i kobile, kako bi se malo okuražili, stadoše oni pjesmu pjevati i dozivati sunce. Slušajući ih, pomislio sam da tuže i nariču nekoga - ... dal njihovu sudbinu?
Urnebes traje...
Već odavno bijaše komšija zamrzio starca - junaka. Već odavno komšija do dvanaest mrzi sebe. Pa zamrzio starca, kako pogana čeljad mrze pravednog čovjeka, a mrzi ga ponajviše zbog toga, što starac bijaše na svojoj zemlji zaveo sveti oganj, da se nikad ne ugasi. Mrzi ga što se guši i što kašlje od tamjana, od svetog dima.
Skoči komšo na kobile (ima izgleda leđa, čuvaju ga naki pjegavi sa nekog ostrva i nekakve demokrate) ... zna za jadac, zna za starčevu boljku, skopa ih prljavim rukama i odvuče u svoju zemlju preko puta.
Raziđoše se oblaci. Starac gorko zaplaka. Gledni mu je uzeo tri mila bića, još malo pa sve, ali se starac polakomi i reče:
Stari Vasojević: A nećemo tako!!!...Ne ... ne...Čekaću ja moje dobre kobile makar ih čekao do Hablovog vremena i kraja svijeta. Vratiće se one kad on propije sve...
Napravi starac sebi katafu – planina je; valja mu da ne kisne. Nabavi sebi bič, limene kalpake i oružje i stade čekati... Mlogo je korijenja za drob pojeo starac i mlogo je vremena prošlo dok se opet ne zamrači i stade tutanj...Munja sinu....prolomi se „plotun” kroz planinu. Precrnje nebo, poče vihor silni... duva, duva, trubi... bubulji s neba padaju. A starac čeka , a ko čeka taj i dočeka. Pojaviše se kobile, galopiraju iz mozga niz mećavu.
Stari Vasojević: Čekaj ... čekaj... stani ...stani ... pa to nijesu one moje stare kobile ne...ne! To su neki divlji konji koji liče na moje kobile. Mora da im je narav promijenio.
A bijesni riđani nekada starčevi, stadoše pred njim ko list pred travu i gle čuda: Iz ušiju im dim kulja, a iz nozdrva plamen bije, sa nekakim lukavim očima - komšijskim. Počeše starca udarati kopitama i repovima, oće glavu da mu razbiju, da ga ubiju i pojedu i na kostima da se provozaju. Znali su ko je starac, ali - možda im je komšija drogu u zobnicu sipao, jer on toga ima dosta prolazi mu svaki dan pored kuće, možda, ali nijesu očekivali da je i sada stari koščati - silan junak. Nijesu znali da je rano počeo oružje da paše i s četama granicom da jaše.
Skoči stari ka da munja sinu, prolomi se urlik kroz planinu! A kobile na starog lete kao turci, nađoše ga s naganom u ruci. On pred svoje kobile banu u tom nagan triput... iz desnice planu, te kobilja prsa iscijepa, oj sudbino crna i prokleta. Starac se pokloni i reče:
Stari Vasojević: Šta činiš ljucki lešinaru, što ne izađeš meni na megdan, nego mi šalješ moje vjerne životinje. Ko ti je vođa kukavičke čete iza zapadnih pleći što se krije? Zar pred mene izaći nesmije, da me sveže i stavi lisice - evo starca đe si kukavice!!!
No ne sluša usijana zapadna strana... bijaše ih opjanila slava pa uteče ka kula (meko le) s podvijenim repom i crni vihor za njime, preko mora u zapadne dvorine. Viđe starac da nema junaka, pa gorko zaplaka nad svojom sudbinom. Riješi da se bači u provaliju...
Tada udari neki bijeli zadovoljni snijeg - suvi... Starca i kobile nikad ne nađoše...
U to vrijeme svake godine nekim čudom se promijeni vrijeme u zemlji. Od toga dana komšija uzima danak skoro svake godine. Totalno je ojačao i materijalno i facom i pravi se dasa iz utrobe donatora.
Tu je našoj priči kraj, a sve što valja odlazi u raj...
